INTERVJU S GORANOM JAGAROM: Venčanje kao kruna sezone

Iako nije ponikao u Partizanu Goran Jagar je za devet godina, koliko je u našem klubu, ostavio izuzetno dubok trag. Posle prekaljenog Nikole Stojića trenutno je najiskusniji naš senior, a uprkos tome, po radu, posvećenosti i zalaganju na treninzima i dalje može da bude primer svima. Veslanje je neotuđivi deo njegovog života od 1998. kada je u Galebu načinio prve korake u ovom sportu. U ovom klubu je završio osnovno i srednje veslačko obrazovanje. Ipak, zvanje “profesora” stekao je u našem klubu u koji je u došao u zimu 2005. postavši tada jedno od najzvučnijih pojačanja. Iza njega je blistava veslačka karijera koja će još dugo da traje. Učesnik olimpijskih igara u Pekingu 2008. i Londonu 2012. i osvajač mnogobrojnih odličja sa najvećih svetskih takmičenja u subotu, 13. septembra, će biti na još jednom velikom ovosezonskom izazovu. Uploviće u bračne vode sa Bojanom Jovanović, s kojom je u vezi 13 meseci, i s kojom uskoro očekuje i dete.

“Uspešnu veslačku sezonu u subotu ću krunisati i još jednim velikim životnim uspehom. S Bojanom sam se upoznao pre godinu i mesec dana a naša velika ljubav će biti krunisana brakom u subotu. Iako nije iz sportskog miljea, budući da je socijalni radnik, od početka veze razumela je poziv kojim se bavim i sve ono što nosi život profesionalnog sportiste. Mnogo je uticala na to da još više pažnje posvetim pravilnoj ishrani a uz nju imam mnogo veću podršku i motiv da istrajem u svojom sportskim ciljevima. Sve dok nisam upoznao Bojanu najuža porodica – sestre, otac i pokojna majka su bili moj oslonac. Sada će tu uvek uz mene biti i moja buduća supruga i dete koje očekujemo u decembru”, kaže na početku intervjua za sajt Veslačkog kluba Partizan Goran Jagar.

Zbog čega si počeo da treniraš veslanje?

Moja porodica je imala čamac koji je bio usidren kod restorana “Šaran” u Zemunu. Gotovo svaki slobodan trenutak smo provodili na vodi ili šetajući kejom. Tako sam često imao priliku da vidim mnogobrojne sportiste koji veslaju na tom potezu. Na oko su mi se svideli njihovi treninzi a s obzirom da obožavam čamce došao sam na ideju da i ja probam. S ocem sam u leto 1998. krenuo da se raspitam gde bih mogao da se upišem. Pošto tada ništa nisam znao o ovim sportovima mešao sam kajak i veslanje. Došli smo u prvo u lokalni kajak klub koji je, uspostaviće se kasnije na moju sreću, bio zaključan. U njegovoj blizini bio je Veslački klub Galeb gde sam ušao, rekao šta želim, i ekspresno dobio odgovor da već sutra dođen na trening. Na prvom treningu bio sam fasciniran, pre svega, velikim brojem mojih vršnjaka koji su već trenirali. Iako nikoga nisam poznavao odmah mi se svidela atmosfera. Moji prvi treneri su bili Marko Veselinović i Elvira Markuš a prvi trening se sastajao od trčanja do hotela “Jugoslavija” i nazad i polučasovni trening na ergometru. Čamcu se nisam ni približio, ali to mi nije zasmetalo da posle treninga pauze ponovo dođem za vikend. Tada sam video da u Galebu trenira i mnogo klinaca koje sam poznavao iz škole i za mene više nije bilo ni najmanje dileme da li da nastavim da se bavim ovim divnim sportom, koji je od tada postao sastavni deo mog života.

Kako je došlo do toga da pređeš u Partizan?

Sezona 2004. je bila moja poslednja u Galebu. Iako sam bio svetski juniorski viceprvak, pošto sam 2002. osvojio srebro u dvojcu sa kormilarom na planetarnom šampionatu u Trakaiju u mom matičnom klubu nisam mogao da dobijem adekvatne uslove. Na početku nove sezone sam shvatio da sam prerastao tu sredinu i da sam zreo za prelazak u najbolji klub u zemlji – Partizan kojem sam pristupio početkom 2005. U svom novom klubu sam dobio vrhunske uslove za bavljenje ovim sportom. Sećam se da sam bio presrećan samom činjenicom da sam trenirao sa već tada velikim veslačima – Đorđem Višackim, Nikolom Stojićem, Mladenom Stegićem, Filipom Filipićem… Trener Nebojša Ilić me je odmah uzeo pod svoje i rezultat je došao odmah te godine. Na Svetskom prvenstvu za seniore do 23 godine u Amsterdamu Jovan Popović, Goran Todorović, Čedomir Nikitović i ja smo postali svetski prvaci u četvercu bez kormilara što je i dalje jedan od mojih najvećih uspeha u karijeri. Bolji početak od toga u nekom klubu nisam mogao ni da zamislim a to je bio samo jedan od pokazatelja da sam te 2005. prelaskom u Partizan napravio odličan potez.

Koji ti je dosadašnji uspeh najdraži?

U mojoj dosadašnjoj karijeri je bili mnogo velikih uspeha tako da mi je mnogo teško da posebno izdvojim jedan. Ipak, jedna godina je bila posebna u mojoj karijeri. Sezona 2007. je u svakom smislu obeležila moju dosadašnju karijeru. Na Svetskom prvenstvu u Minhenu Nikola Stojić i ja smo šestim mestom u dvojcu bez kormilara izvadili “vizu” za Olimpijske igre u Pekingu 2008. Na istom takmičenju u četvercu sa kormilarom Nikola Stojić, Marko Marjanović, Jovan Popović, kormilar Saša Mimić i ja smo postali svetski viceprvaci, a u smiraju sezone sa Nikolom Stojićem sam u dvojcu bez kormilara u Poznanju sam postao evropski šampion.

Kako ocenjuješ svoj učinak u ovoj godini?

Iako se nisam domogao odličja na velikim međunarodnim takmičenjima ovu sezonu doživljavam više nego uspešnom. Na Svetskom prvenstvu u Amsterdamu Đerić, Vasić, Stojić i ja smo za dlaku ostali bez finala iako je taj četverac bez kormilara napravljen svega mesec dana pre takmičenja. Od početka sezone promenio sam mnogo partnera i čamaca a za meni lično je posebno drago što sam trenirao sa prošlogodišnjim juniorima Viktorom Pivačem i Martinom Mačkovićem. Sa prvim sam počeo sezonu u dvojcu bez kormilara a sa drugim sam veslao u četvercu bez kormilara koji je potom nastupio na Evropskom prvenstvu u Beogradu i u kojem su pored nas dvojice bili Pivač i Popović. Srećan sam što su i Pivač i Mačković izuzetno napredovali tokom sezone koju su krunisali bronzom na Svetskom prvenstvu za seniore do 23 godine u Hamburgu. Taj njihov veliki uspeh sam doživeo kao svoj.

Partizanov reprezentativni četverac bez kormilara koji su pored tebe činili i Radoje Đerić, Miloš Vasić i Nikola Stojić bio je na visini zadatka na Svetskom prvenstvu u Amsterdamu. Kako vidiš budućnost ovog čamca?

Mislim da je na Svetskom prvenstvu ova posada pokazala ogroman potencijal. Milimetri su nas delili od finala u koje je iz naše grupe polufinala kao trećeplasirana otišla Holandija, prošlogodišnji svetski prvak. Prošlogodišnji mlađi seniori Đerić i Vasić su definitivno sazreli za velika dela a uz nas iskusnije, prekaljenog Stojića i mene, čine odličnu kombinaciju za ovaj čamac. U Amsterdamu smo bili u okviru olimpijske norme, a siguran sam da ova posada može još mnogo više i bolje. Nadam se da ćemo to dokazati dogodine.

Prošle godine si osvojio dva zlata na Državnom prvenstvu – u dvojcu bez kormilara sa Milošem Vasićem i četvercu bez kormilara sa Vasićem, Igorom Lončarevićem i Aleksandrom Beđikom. U kojoj discipline ćeš nastupiti na ovogodišnjem državnom šampionatu koje će se održati 20. i 21. septembra na Adi Ciganliji?

Ove godine prvi put ću se okušati na državnom šampionatu u skifu u kojem nisam veslao gotovo nikada, ako se izuzmu nekoliko regata juniorske konkurencije. Na pripremama sam imao jedno odlično vreme oko 7:05,00 i to me je zagolicalo. Čak sam dobio pohvale od skifista Novog Zelanda s kojima sam sparingovao u Sloveniji. Učešće na državnom prvenstvu u ovoj disciplini, u kojoj će biti jaka konkurencija, biće mi dobar pokazatelj za narednu sezonu. Želeo bih da, u dogovoru sa Nebojšom Ilićem, narednu sezonu počnem upravo u skifu i da se okušam u ovoj disciplini na nekoliko uvodih regata.

VESLAČKI KLUB PARTIZAN