INTERVJU S DANILOM RADOVANOVIĆEM: Fizički i mentalni sklop za vrhunskog sportistu

Da nije bilo nezgodne povrede leđa po mišljenju cele struke Veslačkog kluba Partizan Danilo Radovanović bi eksplodirao na kadetskoj sceni ove godine. Međutim, posle „Croatia Opena“, velika nada srpskog veslanja, morao je da pauzira i na stazu je počeo polako da se vraća krajem jula. Kako kažu treneri našeg kluba radi se o sportisti vrhunskih fizičkih predispozicija i izvanrednog mentalnog sklopa koji je, pored talenta i paklenog rada, veoma bitna stvar za postizanje vrhunskog rezultata. S tim u vezi svi čvrsto veruju da će Danilo vrlo skoro potpuno prevazići problem sa leđima i da će u čamcu zasijati punim sjajem.

U koju školu ideš i kakav si đak?

Idem u Sportsku gimnaziju i vrlo dobar sam đak. Pored škole maksimalno sam posvećen i veslanju pa su zbog priprema odsustva iz škole česta, a dugujem veliku zahvalnost profesorima koji mi maksimalno izlaze u susret zbog toga. Ipak, to se iako se maksimalno trudim odražava na uspeh u školi. Jednostavno, često zaostanem u gradivu koje moram da pređem za mnogo kraći period u odnosu na ostale đake.

Koji su ti omiljeni predmeti u školi?

Budući da je sport moja pasija logično je da mi fizičko kao predmet najviše prija. Ipak, obožavam i geografiju jer na ovom predmetu iz same klupe mogu da upoznam svaki kutak planete, njene lepote, prirodna bogatstva, odlike stanovništva sa raznih meridijana…

Zbog čega si počeo da treniraš veslanje?

Pre veslanja kratko sam trenirao fudbal. Bio sam buckast klinac kojeg su stalno stavljali na gol. Ideju da uđem u veslanje dao mi je brat Milan i njegov drug dok sam bio u petom razredu Osnovne škole. Međutim, sva trojica smo odustali posle dva-tri treninga. Ipak, 2012. u moju tadašnju školu – Ujedinjene nacije došao je trener Dušan Bunčić koji mi je zbog građe preporučio da dođem da treniram. U početku sam se nećkao jer sam tada imao mnogo obaveza u školi. Dvojica drugara su krenuli na treninge i dve nedelje su me nagovarali da i ja krenem njihovim putem. Na kraju sam prelomio i u februaru 2012. došao sam na trening a od tog trenutka pa sve do danas veslanje je postalo sastavni deo mog života. Samo nedelju dana pošto sam odradio prvi trening učestvovao sam na Državnom prvenstvu na ergometrima gde sam u pionirskoj konkurenciji 60 veslača bio deseti. Jednostavno, ovaj sport me u potpunosti ispunjava, treniramo u jednom prelepom prirodnom okruženju, a adrenalin koji mi se luči pred svaku trku je nešto što daje posebnu draž. Obožavam kada se takmičim a veslanje je jedan od sportova u kojem pored protivnika moraš da pobediš i samog sebe. Takođe, kada se vesla u većem čamcu svi moramo da budemo kao jedan i samo ako se razvije taj duh zajedništva možeš da dođeš do rezultata. I to je nešto prelepo u ovom sportu.

Šta ti je najzanimljivije na treninzima?

Kao i svim ostalim veslačima i veslačicama i meni je samo veslanje na vodi najlepši deo svakog treninga. Međutim, rad na ergometru i ostale fizikalije na suvom su obavezan deo i bez toga nema uspeha. Pošto sam od početka bio svestan toga ni ovi treninzi mi ne padaju teško.

Koji ti je dosadašnji uspeh najdraži?

Najsrećniji sam bio kada sam u tandemu sa klupskim drugarom Dejanom Jovaševićem prošle godine na Izbornoj regati za Balkansko prvenstvo izveslao u dubl skulu vreme 6:46,00. Tim rezultatom nas dvojica smo obezbedili svoje mesto u državnom timu na Balkanijadi u Beogradu gde smo u kadetskom osmercu osvojili četvrto mesto. Bili smo nadomak medalje ali nas je čamac Turske prestigao u poslednjih 50 metara. Međutim, nismo imali za čim da žalimo jer smo bili jedna od najmlađih posada na prvenstvu.

Da li imaš omiljenog veslača?

Od naših veslača najviše cenim Marka Marjanovića. Pošto smo u istom klubu imam prilike da ga često gledam na treninzima i fascinira njegov pristup svakom treningu. Maksimalno je fokusiran a profesionalizam koji pokazuje je za primer svima pa i meni. Od stranaca najviše cenim štrokera čuvenog dvojica bez kormilara Novog Zelanda Bonda. Iako po konstituciji više pripada nekom lakiću fascinantno je kako, sa neuporedivo većim i naizgled jačim partnerom iz ovog čamaca Marejem, ne dozvoljava dvojcu da ijednog trenutka tokom trke pobegne u njegovu stranu.

Šta bi voleo da postigneš u veslanju?

S obzirom na nepredviđene okolnosti koje su me zadesile ove godine cilj mi je pre svega da se na stazu vratim još jači nego pre povrede i da pokušam da se sa Jovaševićem plasiram na Balkansko prvenstvo u Višegradu. Izborna regata za ovo takmičenje će mi biti tek druga trka ove sezone i verujem da ćemo Dejan i ja biti na visini zadatka. Ukoliko sve bude bilo u redu cilj za narednu sezonu, u kojoj ću se takmičiti u konkurenciji juniora, jeste obezbeđivanje mesta u državnom timu za Evropsko i Svetsko prvenstvo za juniore. Naravno, cilj svih ciljeva jeste da postanem seniorski reprezentativac Srbije i da se plasiram na olimpijske igre. To je san svih sportista pa i moj.

VESLAČKI KLUB PARTIZAN